За нови почетак
Станојевићи су у Лапље Село дошли пре 60 година из села Топличане у општини Липљан. Драган је био дечак, али се сећа да су то мешовито село његов отац и стричеви напустили у време смене Александра Ранковића, онда када је почео отворени притисак на Србе
Mатеја Станојевић из Лапљег Села има девет година и плакао је од среће када је са оцем и дедом летвама означио место где ће бити изграђена њихова нова кућа. – Када је син Златан дошао из Грачанице са потписаним уговором, мој унук се смејао од среће док су му сузе клизиле низ образе. Био сам пресрећан док сам га гледао, и зато сам њему дао да држи летве док смо их укуцавали у земљу, прича нам Драган Станојевић и руком показује место где ће до краја године бити саграђен нов дом за породицу његовог сина. Златан, његова супруга Зорица и деца Матеја и Анастасија једна су од укупно шест породица којима ће ускоро почети да се гради кућа. Изградњу је одобрила Општина Грачаница и реч је о породицама из социјалне категорије, за младе брачне парове и расељена лица. Станојевићи живе у кући која има више од 150 година. Њени зидови су од черпића, кров стар, и колико год да су је они поправљали и трудили се да је одржавају најбоље што могу, године су учиниле своје. Унутрашњост куће је чиста, види се да снаја Зорица води рачуна о сваком кутку, али јој велики проблем ствара влага.
– Кућа је пуна влаге, и у овако старој кући не можемо много да урадимо. Хвала Богу што ћемо да добијемо нову кућу, што ће деца да имају своју собу и боље услове. Матеја је већ велик и радостан је што ће имати где и друштво да му долази. Он је због влаге добио астму и бринемо због његовог здравља. За нас кућа значи нови почетак, причају нам Станојевићи, а Златан додаје да се нада да ће у новој кући проширити породицу. Станојевићи су у Лапље Село дошли пре 60 година из села Топличане у општини Липљан. Драган је био дечак, али се сећа да су то мешовито село његов отац и стричеви напустили у време смене Александра Ранковића, онда када је почео отворени притисак на Србе.
– Сећам се да сам са Албанцима чувао стоку и не памтим неку свађу, били смо деца. Научио сам да говорим албански језик јер сам био у њиховом окружењу, и данас га одлично говорим. Памтим приче старијих о нетрпељивости, о томе да многе српске породице напуштају село и одлазе у већа српска места. Срби из Топличана су куповали имања у Старом Грацком, Липљану, ми у Лапљем Селу. Мали број њих је у селу дочекао бомбародовање. Тих неколико породица што је остало протерано је, прича нам Драган и додаје да је његова породица на месту где је породица дошла из Топличана. Из тог дворишта, Станојевићи су се проширили на укупно шест кућа у Лапљем Селу. У дворишту које је површине 12 ари Станојевићи су тешком муком направили мању кућу – која још није у потпуности завршена – за млађег сина и његову породицу. У тој кући живи њих деветоро, са њима је и Драганова ташта, која је расељено лице из Призрена.
– У тренутку када се оженио и старији син и добио децу, једноставно није било места за све нас, прича нам Драган и слеже раменима. Од његове пензије која износи 13 хиљада динара и супругине плате спремачице у болници, више нису могли. Златан је помоћни радник у школи и једва успевају од његове плате да саставе крај са крајем. Изградња нове куће за њих је био недостижан сан. Станојевићи имају четири хектара обрадиве земље, али је не обрађују јер немају своју механизацију.
– Када се стави на папир колико кошта плаћање трактора и свих осталих прикључних машина, односно орање, сетва и жетва, то не да није исплативо, већ је чист губитак. Репроматеријал би сами морали да купујемо и за нас је то велики издатак, јер новац треба издвојити у јесен и пролеће. Зато смо земљу дали једном пољопривреднику и у име ренте даје нам пшеницу, односно имамо одатле хлеб за годину дана, причају Станојевићи. На једном мањем делу имања, ближе селу, Драган прича да су посадили 20 ари под малином и имају башту са поврћем. Он је поносан на своје синове који покушавају да крену од нечега и са својим породицама изграде себи живот у Лапљем Селу. Помоћ општине је дошла у правом тренутку и уз рад у пољу, који ће се временом и проширити, Станојевићи могу себи обезбедити боље услове за живот. М. Ч.
