Запослење највећи проблем
Живот у избегличком насељу у Јагњеници у Зубином Потоку. У насељу смештене расељене породице из Урошевца, Обилића, Букоша, Косова Поља, Свињара, Истока… Породица Јадранке и Јовице Ковачевића, као и друге породице из овог насеља у Јагњеници добро прихваћене од локалног становништва
Света недеља, 3. марта 2019. године, општина Зубин Поток. Дан после зимских Задушница, најпоштованијих у колашинском крају. Недеља, мирна али летаргична… Са пријатељем из Зубиног Потока који је имао нека посла у Косовској Митровици одлазимо његовим аутом до избегличког насеља у селу Јагњеница, које се налази на левој обали Ибра, преко пута српског села Зупча и у близини албанског села Чабра. У безбедносно нестабилним приликама које на Косову и Метохији трају двадесет година, ово место је – место страшног постојања јер се сви политички догађаји директно и страховито преливљају и на становнике овог насеља, које није енклава јер је у саставу општине Зубин Поток, али је становништво несигурно, на осами…
Напустили студије због недостатка новца
Договор је са локалним властима Зубиног Потока да слободно одемо до овог насеља које готово нико не обилази… А и њима је потребна подршка и помоћ, сваке врсте… На осами су, на самом скретању магистралног пута који иде према Косовској Митровици, лево од Зупча…
Пошто смо већ и раније пре више година били у посети породицама које овде живе, потражили смо Јадранку Ковачевић која нас је примила у свој дом у малој кући каквих има за десетак породица расељених са Косова и Метохије. У њима данас живи, како нам каже Јадранка, око 40 лица. Кућице су сагарађене у време када је за Косово и Метохији био задужен Координациони центар за КиМ, а усељено 2003. године.
– Има овде породица из Урошевца, Обилића, Букоша, Косова Поља, Свињара, и из Истока одакле смо и ми…
– Како живимо, па ето тако… Највише нам недостаје посао. Нема посла, не очекујемо пензије, жали се Јадранка чији супруг Јовица ради на грађевинским пословима у Црној Гори, а има и четири сина, снаху и малог унука Васила.
– Синови су ми завршили средњу школу, двојица су уписивали факултете, један енглески језик, а други економију. Били су и добри студенти, али нисмо имали новца да заврше студије, тужна је ова мајка… Да би зарадили за живот раде по шуми, секу дрва за надницу… То ме највише чини неспокојном. Неке су ми комшинице помагале у гардероби. А Црвени крст нам сваке године додели по један скроман пакет намирница, али нас се сете… А што се тиче неког страха, ја га не осећам… Неке се комшинице успаниче када се догоди нешто на Косову па дођу код мене…
Помоћ локалне власти
– Општинске власти из Зубиног Потока су показале разумевање према нама када је у питању стамбено решење за најстаријег сина Марка који је ожењен и има дете. Он је као и више породица младих људи добио стан у новосаграђеном насељу у Зупчу. За дете прима помоћ од 90 евра до пете године. А моја снаха студира, задовољно каже Јадранка. Ми примамо и социјалну помоћ од 19 000 динара и то је највише што се могло. Задовољна сам овом влашћу, напомиње Јадранка…
– Потребно би нам било да нам асфалтирају пут до насеља, видите како то изгледа, напомиње она и показује ледину која води до њихових кућа… Такође би било добро да се мало уреди приобаље уз Ибар, а што се тиче моје породице много би нам помогли када би нам неко доделио грађевински материјал да мало проширимо ову кућицу јер овде живи нас петоро…
Породица Јадранке и Јовице Ковачевић као и друге породице из овог насеља у Јагњеници су добро прихваћене од локалног становништва. Укључени су у друштвени живот, а славе, рођендани, свадбе, сахране и друга окупљања одвијају се као и свуда у колашинском крају. – Дође нам и по 60 гостију за славу. Славимо два дана. Првога дана долази родбина, комшије… а другога дана другови и другарице наших синова… Та нам окупљања пуно значе…
– Имамо у Зупчу продавницу за набавку прехрамбених и свих других потребних намирница, имамо обданиште, основну школу „Благоје Радић“, цркву, комбијем одлазимо до Косовске Митровице… Са Албанцима из суседног села Чабра нисмо ни лоше ни добро. Неки се јављају… Углавном нема проблема… Ипак не бих волела да останемо овде. Волела бих да се преселимо у Краљево или Крагујевац где имамо родбину…
Ову летаргичну причу, без енергије за поздрав са осмехом, завршили смо онога момента када се пријатељ из Зубиног Потока вратио из Косовске Митровице да нас колима превезе натраг до центра вароши. Вратили смо се са осећајем наталожњеног премора који се надвио над избегличким насељем у Јагњеници…
