ЗАШТО ЈЕ У СРБИЈИ „НОВИНАР НОВИНАРУ ВУК”

Пише: Рада Комазец

 

И стина би требало да буде темељ новинарства, а медији у служби јавног интереса грађана. Истинито извештавање се заснива на чињеницама, али се, нажалост, новинарска професија одавно удаљила од истине и стала у службу пропаганде, идеологије или моћника који креирају јавно мњење. Дупли аршини и лицемерје са којима се српски народ суочава деценијама, присутан је и у медијској сфери. За разлику од других професија чија се мишљења разликују у нијансама, медијска арена постала је поприште различитих гледања на истину, а од медија се очекује да буду судије између две стране, а не веза између читалаца и чињеничног стања, односно истине. Но, да бисмо приближили читаоцима проблем у српском новинарству и различито гледање на истину, неминовно је вратити се у прошлост. У комунистичком периоду (злокобном по српски народ) новинар је био друштвено-политички радник. Постојали су новинари који су часно обављали свој посао преношењем чињеница. Али, постојали су и они који су били изричито против сваквог облика либерализма и здушно се залагали за марксистичко-титоистичку идеју и својим текстовима острашћено били за комунистичко једноумље, шпијунирали и опањкавали колеге, пријатеље и околину. Падом социјализма, део новинара из тог времена, источноевропске земље обухватиле су лустрацијом. У Србији није било лустрације деведесетих, али јесте преображења. Тако преображени, након једне деценије, они тражише лустрацију за колеге, неистомишљенике. Српски народ над којим је извршен геноцид у Другом светском рату, одмах по завршетку тог рата, нашао се на удару комуниста и комунистичких новинара из Хрватске, Словеније и оних најжешћих из Србије. Намећући измишљену кривицу Србима за великосрпски национализам будно је праћено њихово понашање у комунистичком периоду са отвореном тенденцијом уништења српског идентитета и подређивање комунистичкој идеологији. Крилатица „слаба Србија, јака Југославија“ несметано је кориштена у јавном дискурсу. Најострашћенији у пропагирању те крилатице, али и комунистичког једноумља били су поједини новинари у Београду. Баш они који деведесетих уместо лустрације постадоше преко ноћи новинари демократске провенијенције и борци за слободу говора и мишљења. Све су променили, осим става да су Срби и Србија кривци за вековна зла на Балкану. И данас се одржавају разно-разне трибине, округли столови и дискусије о улози медија у југословенским ратовима. Не треба бити много ни мудар ни образован и шватити да су на свим тим сесијама српски медији означени као једини кривци, а албански, хрватски и муслимански као пример професионализма и поштовања етичности током ратног извештавања. У рату страда истина, али је страдала од свих у сукобу бивше СФРЈ. Српски медији нису били ни бољи ни гори од хрватских и бошњачких, али велики број српских новинара радио је часно свој посао и преносио речју и сликом истину о страдању нашег народа.
За српске медије се говорило између осталог да су намерно сејали дезинформације о злоделима Албанаца над Србима на КиМ седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, укључујући и силовања Српкиња те водили кампању са циљем да се рашири негативна представа о Албанцима. Да ли је то истина или лаж и како су родитељи Срби на КиМ водили своје девојчице у школу и из школе, они најбоље знају. Британски новинар и историчар Ноел Малцол између осталог је за српске медије казао: „Гледајући програм РТС 1991, 1992. године шватио сам зашто су обични босански Срби поверовали да су угрожени од усташких хорди, фундаменталистичког џихада или чега год“. Ову безобзирност и лицемерје осетио је српски народ преко Дрине у страдању библијских размера у Другом светском рату, када није ни било српских медија, али и у ратовима прошлог века распадом СФРЈ. У осуди српског народа за рат и одсуству сваке врсте емпатије према сопственим жртвама предњачили су поједини српски новинари, они са почетка текста, острашћени заговорници комунистичког једноумља, данас борце за слободу говора и мишљења, заборављајући да слободу коју желе за себе не оспоравају другима. Свако другачије мишљење наилази на осуду, а лице које га изнесе ваља компромитовати и приказати као недостојно професије. Нажалост, своје такве ставове преносе на генерације младих новинара, сејући деобу и мржњу међу новинарима. Некада су поменути новинари поред Комунистичке партије у Србији слали депеше Загребу и Љубљани оптужујући своје колеге и сваког Србина који дигне глас против комунистичког једноумља и осети се Србином. Данас се депеше шаљу Бриселу и Вашингтону. На конференцијама за медије, поједини новинари који себе сматрају супериорним упорно полемишу са саговорником, игноришући чињеницу да су поред њих и остале колеге, а да је за полемику и мноштво потпитања неопходно заказати интервју или учествовати на трибинама за ту намену. Плашећи се њихове реакције, да не буду етикетирани, поједине озбиљније колеге не усуђују се да постављају питања. Новинарска солидарност као и пристојност је у процесу нестајања. Ти „морални чистунци” и арбитри имају природно право да оцењују ко је какав новинар, ко, када и што треба да пита. Колико су поједини новинари и медији правични и истинољубиви, српски народ на Косову и Метохији најбоље зна. Манипулације, лажи и обмане албанских медија осећали су Срби на КиМ деценијама, а посебно у Мартовском погрому 2004. године. Пропагандни медијски строј западних демократских земаља пред бомбардовање Србије, немилосрдно је млео истину, попут Гебелсове пропаганде, са циљем отимања Косова и Метохије. Нажалост, такву улогу најпрљавије медијске пропаганде која је у служби својих влада и политике бесомучним лажима припремала свет на „оправдано бомбардовање” наше земље и окупацију Косова и Метохије, никада нису осудили поједини српски новинари. Можда је и ту одговор, зашто је у Србији „новинар, новинару вук”.

Подели на: