Затирање памћења, најопасније угрожавање споменика

ЈЕЛЕНА ПАВЛИЧИЋ ШАРИЋ „БАШТИНА БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ И ОЧУВАЊЕ ПАМЋЕЊА“

 

 

Ауторка се строго држи почетне хипотезе о очувању памћења као најважнијем проблему, односно методу заштите. – Књига је номинована за награду ИЦОМ-а у категорији публикација године
Монографија доцента др Јелене Павличић Шарић „Баштина Богородице Љевишке и очување памћења“ у издању Факултета уметности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици представљена је у Библиотеци града Београда средином новембра ове године. Ауторка је једноставно и вешто одабрала наслов на начин што је дешавања и реч у вези судбине српске баштине на Косову и Метохији „затирање“ преиначила у реч „очување“. Она је и делом и речју утрла пут новом типу заштите јер је истраживачким радом дошла до закључка да нови тип угоржености тражи нови тип заштите. Ауторка показује да је затирање памћења, најопаснији начин угрожавања споменика, те се увек наново враћа на почетну хипотезу о очувању памћења као најважнијем проблему, односно методу заштите. На промоцији књиге у Београду која је светлост дана угледала крајем 2021. године говорили су проф. др Драган Булатовић, професор др Драган Војводић, дописни члан САНУ и проф. др Милан Попадић са Филозофског факултета у Беогарду. “Баштина Богородице Љевишке и очување памћења” др Јелене Павличић Шарић, номинована је за награду ИЦОМ-а у категорији публикација године.
Богородица Љевишка сведок бурне историје
Чувари споменика не морају да буду само институције, већ и појединци, а ефикасан модел заштите требало би да се заснива на активном памћењу. У контексту ових тачака, ауторка у монографији истражује очувања цркве у Призрену у периоду од 1947. године до савременог доба. Зашто од 1947, односно од 1948? Године 1947. је формирана и организована служба заштите у тадашњој Југославији, званично, а 1948. је Богородица Љевишка проглашена спомеником културе. Др Павличић Шарић прати институционалну заштиту, али и индивидуалне напоре за очување. Она у овом делу које је радила за докторску дисертацију објашњава и да је Богородица Љевишка сведок бурне историје и да је 2006. као споменик у опасности уписана на Унескову листу Светске културне и природне баштине.
Црква Богородица Љевишка је настала у 14. веку, као Милутинова задужбина, на темељима две претходне цркве, у турском периоду била је џамија. Намена јој је враћена у 20. веку, али, са друге стране, никада није била сасвим активна црква, службе су се одржавале током целог 20. века само два пута годишње.
-Затим, нова ратна и поратна превирања су утицала на њена различита тумачења и доживљаје и локалне заједнице и уопште јавности на КиМ и шире и онда ми је било занимљиво може ли се та њена слојевитост некако разумети као њено богатство, а не као предмет неког раздора у савременом добу и на који начин ми то можемо разумети, на који начин можемо интерпретирати и очувати њено јединство кроз те све слојеве, објашњава др Павличић Шарић.
На свечаном представљању у Библиотеци града Београда истакнуто је да ова књига доноси један нови методолошки приступ истраживању једног споменика. Метод истраживања ауторке је подразумевао истраживање литературе, архивске грађе односно документације Републичког завода, Покрајинског завода, Окружног завода у Призрену, Народног музеја у Београду, Музеја примењених уметности у Београду, Галерији фресака и бројних других институција. – Испитивање досадашње праксе заштите и могуће примене савременог приступа баштини, спроведено је у оквиру студије случаја – цркве Богородице Љевишке у Призрену – али има општу херитолошку вредност, при чему му научну актуелност даје страдање културног наслеђа на нашим просторима као и у другим деловима света, рекао је др Драган Војводић.
Споменик је сведок прошлости и садашњости
-И кроз израду различитих интервјуа и то интервјуа са особама које сам препознавала као баштинике. Дакле, који су у том периоду од 1947. до данас на неки начин били укључени у очување овог споменика, били они чувари, повереници, кустоси, или као што је то случај са Младеном Мирићем који је живео у кућици до Богородици Љевишке, а био је професионално јако посвећен овој цркви. Дакле, ја сам их препознавала и проналазила сагоровнике за ове теме будући да се о њима није могло ништа наћи у литератури, али на сву срећу о неким од њих јесте у архивској документацији”, објашњава историчар уметности др Јелена Павличић-Шарић. На овај начин кроз интервјуе са тим људима ауторка је дошла до потврде неких чињеница које можда нису могле сасвим да се закључе из архивске грађе.
– Убедљивости понуђеног модела интегралне интерпретације доприноси јасно полазиште у истраживању по коме се наслеђе посматра као жива баштина јер другачије осим у савремености ни једно њено значење не може бити сачувано од заборава”, оцењује рецензент проф. др Драган Булатовић и подсећа да у јавним меморијама (музеји, кинотеке, фонотеке…) никад не мањка информација о томе шта је наша баштина.
– Кроз развој науке, на споменик се гледало као на споменик прошлости, као документ прошлости, а заправо, како смо се ближили крају 20. века и оно што нам је постмодерна донела, јесте освешћавање тога да споменик јесте и сведок савремених збивања и да заправо оно за шта се залаже савремена музеологија и херитологија као наука о наслеђу јесте да је баштина у ствари једна целина смисаоно обједињених искустава прошлости и садашњости”, објашњава Павличић-Шарић.
Баштина никако није само један материјални предмет, артефакт, који о нечему сведочи, већ све управо то о чему сведочи и све то треба чувати. -И материјални споменик, али и сва сазнања о споменику, све баштинике, сва искуства тих баштиника који су стварали ту релацију према споменику. То је оно што фундира саму баштину. Ефикасан модел заштите би требало заправо да буде обавезан тим појмом баштине, а не правном легислативом и требало би да се залаже за активно памћење, а то подразумева стварање нових сведочанстава и нових баштиника и препознавањем и неговањем тих баштиника. А они не морају увек да буду део институција, већ су они појединци и њих треба чувати, закључује др Павличић Шарић.
С.Ђукић