Збирка која говори о косовском стању духа

Милан Михајловић Ибарски представио збирку поезије „Срне и ране“ у УКС

Михајловићеве песме имају одсјај новог продуженог Косовског мита, а песма о песми је једна од најбољих, каже песник и уредник СКЗ Драган Лакићевић
Песник Косовског завета, Милан Михајловић Ибарски, представио је јавности своју збирку поезије „Срне и ране“ у Удружењу књижевника Србије у Београду. Књига је издата у оквиру Мале библиотеке Српске књижевне задруге. Ова Михајловићева збирка говори о косовском стању духа, а на промоцији су о њој говорили угледни писци и критичари, домаћин Миљурко Вукадиновић, песник и уредник СКЗ Драган Лакићевић, Др Даница Андрејевић и песник и сатиричар Душко М. Петровић. Милан Михајловић је као и увек убедљиво и уметнички декламовао своје стихове са којима се публика, после дужег чекања на поезију из Косовске Митровице, здушно саживела и уживала у промоцији упркос чињеници да је „оно што нас удаљава присутно“ и ове вечери. Промоција је услед новог таласа епидемије корнавируса одржана по прописима медицинске струке са маскама и на одговарајућој физичкој удаљености међу присутнима. Драган Лакићевић је, поред осталог, рекао да је Михајловић песник реторике и комуникације, да су му песме препуне управног говора и да имају исповедни тон којим је био опседнут и Добрица Ерић. Михајловићеве песме имају одсјај новог продуженог Косоваског мита, а песма о песми је, сматра Лакићевић, једна од најбољих. У овој књизи Михајловић има значајних песама посвећених православним манастирима и свецима. Најбољи тумач поезије песника са простора Косова и Метохије др Даница Андрејевић осврнула се на симболику у књизи и наслов књиге „Срне и ране“ истакавши да је овде реч о симболима чистоте и рањивости. Она такође истиче и дубок религиозни тон Михајловићеве поезије. Михајловић, каже она, дуби рану а неке су му песме најдубљи наклон Богу. Без песника Косово је кенотаф. А прах, „све је прах“ осим спиритуса, е том спиритусу се клања Михајловић, анализира др Андрејевић. –„Срне и ране“ Милана Михајловића лирски су разговор са својом ћутњом у бризи над родом и народом на једном и са светом књигом и вером на другом нивоу. Много је песама у српској књижевности о Светом Сави и биће их још много, ову издвајам јер је друкчија. Као што би свако наш и последње парче хлеба поделио с непознатим гладним намерником, или што бисмо пожелели сваком како и себи желимо слободу и радост, тако је песму којом казује муку свог народа и од Светог моли спас, знајући да ће свети Сава помоћи роду своме, песник Михајловић завршава једну своју песму жељом да „сваки народ стекне свог сина Саву“, сина који ће бити духовни отац свег народа свог и који ће му помагати онолико колико у њега будемо веровали, као што и ми верујемо и молимо, рекао је Душко Петровић. Песме које је Милан Михајловић срочио и понео из српских манастира су песме које ће се вратити тамо где су настале, у Соколицу, Грачаницу, Милешеву, Дечане, Љевишку, Пећку патријаршију. Вратиће их, каже Петровић, читалац кад пође да присложи свећу и помоли се, па га мисао, стих из ове књиге сети на нешто у том манастиру. У том или неком другом на широком простору српског православља: У Девичу, Тврдошу, Рајиновцу, Острогу, Гомионици… С.Ђукић

Подели на: