Збирка кратких прича из живота

Нова књига „Душа дома“ Радомира Стојановића у издању УНИД „Панорама – Јединство“

 

Приче су утемељене на безграничној љубави према породици, непреболном губитку оца Рајка и тежачком животу мајке

Познати песник Радомир Стојановић пријатно је изненадио своје читаоце новом књигом „Душа дома“ у којој се представио писањем цртица из свог живота. Збирка се појавила ове године у издању Установе за новинско-издавачку делатност „Панорама – Јединство“ Косовска Миторвица. Стојановић се читалачкој публици овога пута још експлицитније представио речју и пером. Његове кратке приче, које имају лепоту душе и уметничку лепоту, су срж његовог живота и стваралачког бића. Оне се ослањају на безграничну љубав према породици. А његова душа је као и душа дома, препознатљиво човекољубива. Књигу је отворио причом бола „Свећа“ који га услед губитка оца Рајка Радоњина, прати од детињства. Ова прича изазива дубоко саосећање и дивљење према аутору са колико је душе и без гнева описао своју непреболну патњу коју је так данас као остварени песник и публициста саопштио јавно, бираном речју. Читаоцу, ипак, остаје енигма, зашто му свој непребол до сада није саопштавао већ је само кроз пеозију наговештавао? Ко зна колико је Стојановић имао криза трагајући за местом на којем почива отац, које породици никада није саопштено у периоду када су у његовом завичају (Трешњево, Црна Гора) одјекивала страшна времена у поратном периоду Другог Светског рата. Страдање оца Рајка и немаштина са којом се сусретала његова мајка да подигне децу изнедрило је у песнику и писцу Стојановићу сталну чежњу за блискошћу и љубав према човеку. Ту његову љубав према ближњем и према човеку, у хумористичком духу представља и његова породица која, кад год гост изађе њихове куће, само подсети на његове речи, речима: „Крај знамо, душа од човјека“. Рецензент Видак М. Масловарић се и сам задржао на потресној исповести Стојановићевих прича „Душа дома“ и истакао да се ова породица после очеве погибије сусретала са стигмом, нагомиланим тежачким данима и годинама.

– У другом кораку Радомир Стојановић догледа лик мајке, њену младу сузу, бол уздигнут из жуљевитих руку, њен напор да деци буде родитељ и родитељка, о њен наум да им у најтужнијим животним околностима, у приповести о свему будућем прикаже лепше лице света од оног у коме су започели своје животе, да им у сваком часу отвори своју материнску душу – једину топлу у својим раним сиротињским данима. У призив првих сећања Стојановић инкорпорира фантазмагоричне епизоде о јаву црних птица, духовима окупњеним око „Мишовог хана“, о неидентификованим гласовима које прати митску слику и детињи страх појачан хуком лимске воде свезаним у чвор између Комсаких стрмина, увек чујнији док дрхтаве мајчине руке прикупљају нешто ситнине за бежанију у шуму – једино могуће уточиште током ратних похара, каже Масловарић. Милица Јефтимијевић Лилић је у краћој анализи свеобухватно сагледала Стојановићеву збирку „ Душа дома“ . Она је, поред осталог, рекла: Посебно је упечатљиво персонифицирање патње и пркоса у косовско-метохијским пољима и гробљима у можда најслојевитијој причи у књизи „Жена у црнини“, али је исто тако снажно дочарана и моћ лепоте да узнемири (Купачице, Вишња)… Но, само је виртуоз језика какав је Стојановић, могао све то да смести у двадесет кратких прича и по којој развијеној.
С.Ђукић