Жеља да се остави траг

Песник Драгомир Секулић и његове књиге

 

Почео је да пише у зрелим, позним годинама, а прву књигу издао је 2012 године и од тада сваке године издаје по једну књигу , махом поезије. Иако нарушеног здравља у пензији, пише песми са пуно жара и енергије, као да граби да кроз стихове каже све о животу.
Девета књига ”Срце Дарје”, Драгомира Секулића, угледала је светло дана и још увек није званично представљена читалачкој публици, а изазвала је велико интересовање. Како сам песник каже, болест га је спречила да организује промоцију најновије књиге, али он се не предаје и нада се ће успети да кроз стихове каже још све што жели.
Најновију збирку ”Срце Дарје” сачињавају седамдесет три песме, а тематика песама је препознатљива као и у осталим његовим књигама, где доминира љубав, љубав према вољеном бићу, према, природи, родном крају, народним обичајима, а има и сете у његовим песмама за прохујалим временом, младошћу која је давно отишла, срећним и безбрижним данима…
Може се рећи, да је овај песник у својој старости спознао скривени таленат за уметност, лепу реч и казивање и зато су стихови навирали и слагали се у књиге, што га сада чини једним од најпродуктивнијим песницима овог краја. Секулић је родјен у селу Горњи Крњин, надомак Лепосавића и скоро цео радни век провео је у администарцији у Општини Лепосавић, а тек одласком из активне службе посветио се поезији. Објавио је девет књига, ”Моје песме, моји снови” 2012, ”Мирис завичаја”2013 године, ”Зов природе”такодје 2013. Године,”Зеленило слушам”2014. Године. Јесте, волим те”2015 године, ”Ибром низ матицу ”2016 године, ”Шапутање медју брезама”2017. Године, ”Сачувано од заборава”2018 године и ”Срце Дарје ”2020. Године.
У поговору књиге ”Срце Дарје”, који су написали професорка Славица Јовановић и професор Голуб Јашовић, измедју осталог се каже,, Драгомир Секулић пише љубавне песме, јер је све љубав. Она обасјава његов живот, многостука, свестрана, неутажива као жеља, као молитва. Наш песник је одлучио да одбаци зло, завист и охолост и да своју душу добротом умива и зато се његова благост и њего стих просипа као бехар по васцелој творевини. Срце му је још младо, а коса седа. Још може да благодари, да славослови, да обасипа нежношћу и лепотом. Још су јутра ружичаста, а сутони љубичасти, још има боје и зачина и много импулса у његовом животу, још није оглувео и ослепео наш песник за сензације око себе које као матица упија.”
Секулић је све најбоље створио у свом завичају, зато му је толико посвећен и благодаран. Овде је поред Ибра и подно Копаоника његово срце остало, овде је волео, туговао, стварао и губио. Овде су његови корени и његово потомство. Овај крај му је све дао зато га је и у песми опевао, величајући природу и њене чари. Ту су песме о Лепосавићу, Косовској Митровици, Копаонику, Ибру, Ситници, али пева и о нашим светињама Сопоћанима, а помиње и Рашку и Нови Пазар.
Осврћући се на поједине песме из збирке ”Срве Дарје”, Јовановићева и Јашовић још истичу,” да се живот још искри у песнику, пресијава се у хиљаду нијанси, ромори и жубори као чегртаљка. Живот прича најлепше романсе, пева о љубави, шапће тајне, говори о вечности. До год буде задојен том љубављу биће млад наш песник и неће га сломити меланхолија. Његова потреба да воли и његово племенито срце дају ноту племенитости и јеговој поезији. Она је топла и блага као нежна рука која благосиља и милује. Он песмама милује нашу душу и чини свет лепшим и бољим местом.”
Мисли моје лутају по свету
И проклињем ја судбину клету
Што ми узе што највише волим
И са тугом морам да се борим.
Оде некуд моја мила драга
Боли срце, а боли и глава
Сана немам, да душу одморим
Сваког дана све јачи су боли.
Човеков живот је књига, а када се пребирају последње странице све је тако видљиво, проживљено и прочитано. Искуство је непоновљив доживљај и јединствен свакоме од нас. Само танана душа, сколна осећању и романтици оставља трагове проживљеног, за нека нова времена, за незаборав. Тако су и песме Драгомира Секулића, њему драгоцено искуство сабрано као траг у времену једне младости, једног времена, које се никоме не враћа. Само сећање је живо и тако ће и остати. Остаће и песме Драгомира Секулића као сведочанство једног времена.

В. Вукојевић