петак, 01. јула 2022. | 05:53
Најновије вести

Живе на казану Народне кухиње

 Село у коме данас живи око четредесетак Срба, кажу мештани, добило име по камењу које локално становништво зове гриз камен. Миљковићи и Ђокићи две најбројније породице са скоро половином становника овог села у коме је некада живот бујао

 

 

Сунце својим злат ним лучама негде са зенита гађа Ко совску Каменицу. Пролећни ваздух мирише на цвеће које лелуја на благом поветарцу на окол ним ливадама и пропланци ма. Природа у свом колори ту у коме доминира зеленило као одраз живота, који се про будио после хладне и дуге зи ме, милује нам зенице, а у ду ши топлина коју су у њу ули ли ти први призори, док смо се кретали кривудавим дру мом ка периферном косов скокаменичком селу Гризи ме. Крај самог пута, који про лази поред овог села, удаљеног од центра Косовске Каменице око три километра, неколико мушкараца и жена и једно де те у хладу крошње олисталог дрвета, неки седе на маленој дрвеној клупици, неки стоје и гледају дуж асфалтног друма. У рукама им пластичне канти це. Чекају да се појави вози ло које ће им донети чорбу и хлеб, припремљене у Народ ној кухињи у Доњем Речану, чији су они корисници. При лазећи им стичемо утисак да нас гледају са приличном до зом неповерења помешаног са знатижељом ко смо, шта смо и шта желимо? Пожелели смо им добар дан и успели да об јаснимо да смо новинари и да желимо да видимо како се у овом селу живи.

ПОПУЦАЛИ ЗИДОВИ КУЋА

– Ко гледа сиротињу. Те шко ономе ко нема и ко обо ли. Украли ми краве пре  неку годину. Нит‘ лопове ухватили, нит‘ мени помогли. Кућа ће да ми се сруши. Ишла сам да молим да ми помогну и у Оп штину и свуда, али нико те не гледа – коментарише стари ја жена. Рече нам да се зове Радмила Арсић и да има 80 година. Муж јој умро пре не колико месеци. Нешто касније кад је возило са храном стигло и када је узела своје следова ње (а тог дана на менију На родне кухиње биле су куване макароне и једна векна хлеба појединчано за сваког) повела нас је у кућу да погледамо, ка ко нам је рекла, њену муку. А Радмилина мука велика, како рече, мука голема. Очито не када домаћинска кућа, орону ла. Зидови се урушавају, кров прокишњава. На први поглед делује да ће се сваког момен та срушити. – Кад је био земљотрес по пуцали зидови и од тада све ви ше и више пропада кућа. Нема ко да поправи. Деца далеко у Србији. Кад пада киша, кад ду ва ветар, плашим се да ће да се сруши. Вода ми пресушила у бунару. Док ми је муж био жив успели смо некако да сакупи мо паре и да ископамо нови бунар. Воду сада имам, нећу да се жалим, али кућа има да се сруши неки дан и да се чу је прича, Радмилу притисле рушевине – рече нам 80-годи шња бака. Деца је, каже, зову да иде код њих, али она то не жели. Не може да остави сво је село у коме живи скоро цео свој живот, а и деца, како ре че, имају тамо свој живот. Ни је она навикла на град и на та кав живот. Међу онима који су чекали своју порцију из На родне кухиње, а како нам ре коше, мука их је натерала да је узимају, а не лагодан и сре ћан живот, бејаше и старина Живко Стојковић. Рече нам да је пре неколико месеци имао тежу операцију на венама. Же на му је преминула. Била му је и десна и лева рука, утеха и ослонац у животу. Много па ти за њом. Има тринаесторо унучади и осморо параунуча ди. Сви су изван Косова и Ме тохије. Поносан је на своје по томке, али вели да свако има свој живот.

– Идем ја тамо у Ниш. У последње време и из здрав ствених разлога идем често, али опет ми душа и срце овде у мом селу. Туга ме мори за супругом. Кад седнем увече сам узмем свиралу и одсви рам нешто, да ме туга мине, да ми време брже прође – ка же Живко. Још као дете правио је сви рале од трске и од њих се од тада не одваја. Уме да одсви ра много мелодија, а нарочито стара народна кола из Косов ског Поморавља. И он и бака Радмила, али и други старији мештани села Гризиме сећају се дана своје младости, када је у селу врвело од људи и марве. Данас у селу тек понеко има нешто од стоке. Данас у селу Гризиме које је, како нам ре че деда Живко, име добило по томе што је у близини некада постојало обиље камена који је имао назив гриз камен јер је био попут тресита, живи око 40 српских душа. Ово место се налази на свега пар километа ра од остатака манастира Убо жац,  православне светиње око које се некада у овим крајеви ма окупљало српско становни штво и српска властела. Дечак који је крај пута чекао да вози ло из народне кухиње са хра ном стигне бејаше, како нам рече, из породице Миљковић, син Зорана Миљковића и јед но од његово деветоро деце. – Неке сестре су се удале, један брат се оженио и добио децу и сада нас је у кући два наесторо укупно – рече нам дечак. Породица Миљковић и породица Дејана Ђокића, у ко јој такође има деце, су две нај бројније у селу Гризиме.

ЂАЦИ ПЕШАЦИ

– Наша деца отишла. Те шко да ће да се врате, али ето због ове деце која су овде тре ба мало ови политичари што одлучују да се сете, да барем пут направе, да мало више помогну ову сиротињу – рече нам Живко, гледајући у дечака поред њега који је са кантицом у рукама чекао на оброк из на родне кухиње. Главни земљани пут који води кроз село Гризи ме лош, оронуо. Морали смо пешице њиме, колима се ни је могло, због многих ударних рупа. Око напуштених кућа и окућница у самом селу коров. Призоре које смо приласком селу гледали у његовом околи шу били су сасвим другачији од призора у самом селу. Ови други уливали су утисак туге у нама. Стари, немоћни људи који су на казану Народне ку хиње. Многе куће забрављене, дворишта запуштена… Уназад неколико година у селу Гри зиме четири куће продате су Албанцима. Тог дана када смо посетили Гризиме, нисмо сре ли ниједног власника тих ку ћа и њихове укућане. Рекоше нам повремено долазе у њих и да живе у граду. У селу Гри зиме нема продавнице. Ме штани одлазе у Косовску Ка меницу по потрепштине, а ис то тако и код лекара, јер је та мо најближа амубланта. На пуштајући село Гризиме сре ћемо групу деце. Враћају се из школе, пешице. А деца из села Гризиме основну школу похађају у око два километра удаљеном селу Босцу. Дечи ца делују уморно. Пожелеше нам добар дан и појурише сво јим кућама. – Огладнели смо. Морамо да пожуримо да ручамо – ре че једно од њих, на наше пи тање, где тако журе? Док остављамо за собом се ло Гризиме, деда Живко нам маше. Чује се како довикује: „Дођите  поново. Могу да вам одсвирам нешто на овој сви рали од трске и ако знате неку телевизију, кажите им да умем добро да свирам. Нек ме позо ву, бићу им гост”, чуо се деда Живков глас. Сунце већ бејаше поприлично одмакло од зени та. Пред нама се пружа криву дави асфалтни пут који је во ди право у Косовску Камени цу, град у коме данас живи око шест стотина Срба. Ваздух  са околних пропланака и лива да још мирише на цвеће. Село Гризиме је сада далеко иза нас, купа се у поподневној сунче вој измаглици, док Крива Река која овуда кривуда, хрли тихо у загрљај Биначкој Морави.   С.Ивковић

Подели на: