понедељак, 26. октобра 2020. | 10:17

Живот се врти у круг

 Ово село је пре више од три деценије било познато широј јавности због колективног исељења, јер нису могли да поднесу тешку ситуацију и вишедеценијски притисак Албанаца који је тада деловао под окриљем Устава из 1974. године

 

Живот мештана села Батусе, у општини Косово Поље, не разликује се ни по чему од осталих српских села у овом делу Косова и Метохије. Мештани нам рекоше да је у последње две деценије све одређено по неком пројекту, или се њима само тако чини, који подразумева долазак лекара једном недељно, комби превоз до Грачанице а онда по потреби даље, једна до две продавнице, ниједно место за окупљање младих. У таквим условима из године у годину повећава се број незапослених, а људи постепено губе наду да ће доћи бољи дани. Када смо их упитали да укратко опишу свој живот у последње две деценије, рекли су да је на почеку направљен модел села и све се у круг врти више од 20 година.

– Највећи оптимисти су почели да сумњају да ће се ишта поправити и променити. После доласка мировњака живот у селу је организован на такав начин. У било које село да одете, поготово у ова мало изолованија, као што је и Батусе, све ћете исто да чујете. Као да смо нека мрежа, један модел примењен на све. Чак су нам и проблеми исти – зато све ово зовемо пројектом. На пример, струју плаћамо, али је често немамо. Већ годинама се краде све што се стигне, али се нико не хапси. Ти лопови су недодирљиви, а немаш коме да се жалиш. Ништа се не помиче у неком позитивном смеру, тапкамо у месту и већ смо се навикли да је све ненормално нормално – рекли су нам мештани Батуса, али и додали да су надлежни из општине Грачаница асфалтирали улице у селу и направили пут до оближњег села Добрево који је био у лошем стању. Револтирани чињеницом да последњих година из села одлазе млади, да су почела да се продају имања и да се многи воде таквом мишљу, једва су пристали да разговарају са нама. У селу има око 300 становника, око 70 кућа и неће, како су нам рекли, Батусе преко ноћи нестати, али процес исељавања траје и ако се нешто не предузме у наредних неколико година, прети опасност да ће остати само стари. Њихови одговори су кратки и у сваком се крије мало цинизма. Мере уведене због епидемије коронавируса чине да се селом готово нико не креће, да нема већег задржавања испред сеоских продавница. Додатна изолација им тешко пада и на улици се може видети по које дете. – Радимо земљу и окућницу а то што произведемо немамо коме да продамо. Живимо у селу а не држимо стоку, па је дошло време да нема млека и сира. Тих неколико кућа које још увек држе краве дежурају по шталама целу ноћ. Полиција нам је јасно ставила до знања да не смемо да пуцамо ако видимо лопове у дворишту иако имамо уредно регистроване ловачке пушке. Нико нас не обилази од наших званичника из Београда. Фебруара 2003. године обишао нас је тадашњи председник Борис Тадић, и то онда када месецима нисмо имали струје. Није нам ни сада много боље, али нико да дође и пита нас како нам је. Ето тако живимо, носимо маске и чекамо да бар ова корона прође. У ствари, исто је као и у многим другим селима, сви делимо ову косовску муку на равне части – кажу нам Батушани. Ово село је пре више од три деценије било познато широј јавности због колективног исељења, јер нису могли да поднесу тешку ситуацију и вишедеценијски притисак Албанаца који је тада деловао под окриљем Устава из 1974. године. Црквена звона су тада најавила полазак целог села пут централне Србије док су тадашњи покрајински политичари предвођени Аземом Власијем покушавали да их зауставе. Тада су привукли пажњу целе бивше Југославије и подигли глас обесправљеног народа који више није могао да трпи зулуме. Сада се сећају тих дана, чак и сукоба са полицијом, и причају како су веровали да су побуном скренули пажњу јавности на муке са којима су Срби живели на овим просторима и да ће се много тога решити. Сада се, попут многих других села на КиМ, не усуђују да било шта слично покушају јер не верују да постоји искрена воља – пре свих оних који су 1999. године дошли са изговором да ће успоставити демократију и мултиетничко друштво – да се уради било шта што би водило нормалном и мирном животу. – Испоставило се да је цео свет боље знао шта се овде дешава од нас самих. Ни онда, ни сада, никога није било брига како Срби живе. Зарад неких већих циљева или нечијих интереса жртвовани смо и онда и сада – кажу мештани Батуса и додају да је саграђена фабрика у селу средином осамдесетих једино што су том побуном добили. Сада фабрика не ради иако је свака машина у њој сачувана 1999. године. До пре неколико година у њој је био смештен контингент војника из састава КФОР-а а сада је закључана, опасана бодљикавом жицом, зарасла у коров. – Фабрика се прво звала „Радиотон“ и производила је делове за електронске уређаје. У фабрици је радило 120 радника и то не само мештана Батуса већ и људи из Лепине, Косова Поља. Касније је променила име у „Комел“, а у њеним погонима производили су се струјомери. Сада је све напуштено и нема наде да ће се у њој покренути производња. Неко је и све машине покрао, причају Батушани које смо затекли испред сеоске продавнице. У селу постоји истурено одељење основне школе „Аца Маровић“ из Косова Поља. Деца из виших разреда путују до оближње Лепине или Грачанице. Постоји и одељење предшколске установе „Наша радост“ из Косова Поља. М.Ч.

Подели на: