Живот Срба у једној улици
До рата 1999. године у граду живело 20.000 Срба. Данас само једна улица у Гњилану има српско име „Светозар Марковић” и дуга је тек педесетак метара
Ако сте последњи пут били у Гњилану пре око једне деценије и данас дођете у овај град на југоистоку Косова и Метохије, бићете изненађени његовом периферијом, коју су онда чиниле плодне оранице, ливаде и њиве. Данас су ту никле вишеспратнице, модерног облика и друга здања, нарочито у оном делу града који нагиње према селима Шилово и Горње Кусце. Периферија града је добила урбани облик, док је централни део углавном остао исти, с тим што су улице и мале зелене површине укључујући и парк у центру града сређенији. Ако очекујете да ћете у овом граду чути српски језик и видети Србе, очекивања су реална и она ће се остварити, јер у Гњилану још има Срба, с тим што се њихов број свео на тридесетак. Међутим, број Срба у овом граду буде већи два пута седмично, уторком и четвртком и то у јединој улици овде, која носи име српског политичког активисте и социјалистичког мислиоца из 19. века Светозара Марковића, дугој око педесетак метара и води од некадашње улице Стојадина Трајића до капије православне цркве Свети Никола. Поменутим данима Срби из околних села доносе овде пољопривредне и сточарске производе, за којим увек влада изражена потражња међу гњиланским Албанцима, јер се углавном ради о домаћим производима. А међу њима су сир, јаја, мед, домаћа зимница коју српске домаћице припремају по рецептима својих бака и остало. Тако је већ годинама. У истој овој улици, налази се и једина српска кафана у граду која носи назив Свети Никола. Смештена је у узаној просторији у којој је стало тек неколико столова, а на улазним вратима ове кафанице однедавно се може видети реклама на којој је крупним латиничним словима написано „Зајечарско пиво, сокови, ракија”. Уз поменуто овде, гости међу којима има Срба и Албанаца и то када је пијачни дан код цркве, јер тим данима ова кафаница ради, могу појести, пљескавице и ћевапе и понешто још. Само пар метара од „српске кафане”, недавно је отворена и једна кафна у власништву Албанца. Ради свакодневно.
СРПСКИ СЕ ЈОШ МОЖЕ ЧУТИ
Српски језик у граду Гњилану, које се под тим именом први пут помиње у 14. веку у повељи кнегиње Милице, жене кнеза Лазара, град у коме су често боравили српски владари укључујући и краља Стефана Душана, може се чути неретко и у продавницама углавном око цркве и у главној улици том делу града. Срби овде долазе у куповину углавном текстилне робе, али и обуће јер су цене приступачне, а већина трговаца љубазна према муштеријама. Неретко како дају и на вересију за „своје купце” које познају дуже. Српски језик у Гњилану се такође може чути у институцијама и установама попут општине, полиције где има запоселних Срба, негде мање негде више, па и у здравственим установама које је су под окриљем приштинских институција, где су такође запослени малобројни Срби. Већина Срба који су живели у Гњилану, а до рата 1999. године било их је око 20.000 продали су своје некретнине, станове и куће и удомили се на неком другом месту. Највише их је у Нишу, Београду, али има их и другим деловима централне Србије, а мањи број је остао на Косову и Метохији, као што су село Шилово, Горње Кусце и нека друга села у окружењу, где су прогнани Гњиланци пронашли своје уточиште, а потом се и удомили. Међуљудски односи између Срба и Албанаца у овом граду су у новије време, како се може чути у разговору са преосталим Србима, али и Србима из окружења који долазе у град, много релаксиранији у односу на послератне године. То је посебно изражено у домену трговине, где су српски купци, нарочито у маркетима и тржним центрима на периферији града, али и другим радњама у граду веома и свакодневно присутни и све више без страха да ће их неко у најмању руку попреко погледати, говоре својим матерњим језиком.
„МАЛО НАС ЈЕ, КОМЕ СМЕТАМО?”
– Мало нас је остало и зашто би коме сметали ми овде? – одговорио нам је средовечни гњилански Србин, који нам рече да Гњилане осећа још увек као свој град иако Срби у њему полако, како каже, нестају. Замолио нас је да му не помињемо име. – Мада никада није сигурно. Никада се не зна. У једном моменту можда и засметамо некоме, ко што је било оно 17. марта 2004. године, али надам се да до тога неће доћи – додао је исти. Приликом наше недавне посете овом граду у коме је према последњем попису, који је спроведен од стране приштинских институција, било око 54.000 становника ( већински Албанци и остало Роми и Срби), свратили смо ћуфтару „Балкан” и објектат брзе хране „Мостар”. Особље, је било више него љубазно иако су храну поручили на српском. На питање, колико дуго постоји ћуфтара „Балкан” један од момака за скаром нам је одговорио на српском: – Наш „Балкан” овде постоји преко 40 година и долазе сви и Албанци и Срби и Роми. А у „Балкану” се припремају ћуфте по „горанским” рецептима, јер су они како на Косову и Метохији и шире важи неписано правило прави мајстори свог заната када су у питању ћевапи, ћуфте, бурек и колачи. Нисмо задирали у причу, ко сада држи „Балкан” и „Мостар”, Горанци или Албанци. Како год и ко год препознатљиви су у Гњилану и околини међу свима као по квалитету хране коју припремају, а то је купцима најважније. Ових дана због пооштравања мера против ковида 19 гости храну могу наручити, али не и седети у овом објекту. Тако је у већини угоститељских објеката у Гњилану укључујући и српску кафаницу „Свети Никола” која ради пијачним данима. – За сада тешко да се неко врати овде од наших Срба који су отишли. Снашли се сви негде тамо, где су већ отишли. Направили куће, купили станове, многи се запослили, мада се никад не зна. То само Бог зна – рече нам Србин Гњиланац, на питање да ли се Срби враћају у град? Ни он није желео да му „помињемо име у новинама”. С.Ивковић
