уторак, 27. јула 2021. | 11:06

ЖИВОТ У ХРИСТУ ЈЕ ЈЕДИНА ИСТИНСКА ВРЕДНОСТ

Нас, православне хришћане, Бог учи да се љубав према Богу препознаје у љубави према ближњем и то треба да буде стално наш оријентир на путу ка Царству Божијем. Дакле, наше је да чинимо што до нас стоји, а Богу треба да препустимо све наше бриге и онда наш живот постаје лакши и безбрижнији, јер знамо да имамо Господа са собом – беседио је Његово Преосвештенство Епископ рашко – призренски Теодосије

 

 

Поред глобалне пандемије пастир на васкрслом полазишту и духовном дому српског народа из којег се најбоље види небо и у озрачје васкрслих дана, брине да стадо његово не постане плен вукова. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовскометохијски Теодосије са благошћу тумачи Божије речи и шаље драгоцене и лековите поруке, да дух највећег хришћанског празника Васкрсења Господњег оснажимо вером, солидарношћу, покајањем и љубављу.

  • У последњим смо данима Великог поста у ишчекивању Васкрса. Готово целу претходну годину тема болести доминира планетом. Познато је да сте се и Ви сусрели са Kовидом-19. Можете ли за почетак поделити своје искуство са болешћу?

Приближавајући се сверадосном празнику Васкрсења Христовог управо пролазимо дане Страсне седмице, молитвено пролазећи кроз страдања Христова. Ми верујемо у Христа, предвечног Сина Божијег, који је постао човек и узео на себе страдалну човекову природу да би је преобразио и васкрсао. Та наша пала природа склона је болестима и коначно и телесној смрти, али њеним преображењем у Христу постајемо учесници новог живота у Богу, који ће се у пуноћи пројавити Васкрсењем свих. Зато је болест и страдање део нашег живота у овоме свету, али не и коначна судбина човека коме је Васкрсењем отворен пут ка вечном животу у Христу. На тај начин Ковид као и сваку другу болест доживљавамо као последицу наше пале природе, али и прилику да се подсетимо нашег духовног назначења и вечног живота. Кроз болест човек постаје свеснији колико је све у овом животу пролазно, и како једино вером у Христа надилазимо та ограничења и улазимо у простор истинске слободе и наде. Ово је време када треба да покажемо посебно саосећање и солидарност са онима који страдају и болују, са онима који се несебично брину о њима, али и да будемо у молитви за оне који су због болести напустили овај свет. Када се молимо за покојне молимо се да буду у „месту где нема ни туге, ни бола, ни уздисања”. И заиста, наш истински живот није само овај пролазни, биолошки, који дође и прође, већ вечни живот који већ и сада почиње у Христу и наставља се вечно. Болест, ратови, страдања, увек нас подсећају на пролазност овог света и века и на то да као небоземна бића мора да гледамо у широј перспективи на живот вечни који надилази време и простор у коме се тренутно налазимо.

  • У принудним изолацијама, затвореним вратима наших домова, наших комшија и пријатеља па чак и верских објеката, запањујућој статистици завршених живота на земљи, како победити напетост и страх од пандемије?

Пре свега треба се запитати одакле тај страх и напетост, одакле та брига? Мислим да је веома важно да схватимо да су страх и брига већи уколико немамо вере у вечни живот и уколико овај пролазни земаљски живот и материјалне ствари у њему сматрамо јединим постојећим. Када човек истински поверује у Бога, он ни болест, ни страдање, ни ратове ни прогоне, па ни телесну смрт не сматра за крај, већ само за пролазну фазу ка вечном животу, који надилази наш ум, време и простор. То је Царство Божије које је и сада овде у нашим срцима, а кога често нисмо свесни, јер живимо у сталним бригама и страховима, несвесни да смо створени да будемо вечни у Христу. Зато треба ојачати веру и наду, чинити са људске стране шта можемо да се заштитимо и ми сами и да заштитимо оне око нас одговорним понашањем, али и да развијамо духовну способност да се предамо у руке Божије. Дакле, наше је да чинимо што до нас стоји, а Богу треба да препустимо све наше бриге и онда наш живот постаје лакши и безбрижнији, јер знамо да имамо Господа са собом. Зато је наш Бог Онај који је дошао на земљу, понео крст страдања, и умро на крсту, и после тродневног лежања у гробу – васкрсао.

  • У дубини људског бића постоји дубока тежња за животом. На свим подручјима науке улажу се велика материјална средства тражећи узалудно лек за бесмртност? Зар ми хришћани тај лек немамо?

Човек безуспешно трага за земаљским леком бесмртности који ће као неки „еликсир младости” да му подари вечни биолошки живот. То није могуће пре свега зато што смо путници овде на земљи, и што је створена природа у сталној промени и што смо као људи пролазни – рађамо се, старимо и умиремо. Господ нас у Еванђељу сво време учи да је вечни живот нешто друго, да треба да умремо у старом човеку да бисмо се родили у новом, у Христу Исусу. Хришћанство не проповеда као неке друге вере тек само неки „загробни живот” већ вечни живот у Христу који је други начин постојања човека. Лек те духовне бесмртности зове се света Евхаристија, тј. Причешће. Зато је причешће Телом и Крвљу Христовом од најранијих времена звано „леком бесмртности”. Примајући Свете Тајне ми постајемо сапричесници самом Христу и улазимо у домен вечног живота у Богу, не као појединци, већ као Црква Христова, као Тело Његово. У томе је тајна вечног живота – да то није тек само неки вечни индивидуални живот, већ живот који надилази биолошко постојање и који подразумева нову телесност коју ћемо добити Васкрсењем у „новом небу и новој земљи” о којима се говори у књизи Откровења. Тај живот је истовремено и појединачни и заједнички, јер у њему нема ни „Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског” већ ћемо сви бити преображени и један у Христу. Ова истина се не може разумети простим умом и логиком, већ једино вером.

  • У којој мери нас чврста вера и сазнање да је овоземаљски живот једно путовање у вечност чини бољим, хуманијим и племенитијим људима?

Свест о пролазности овоземаљског живота на путу ка вечности учи нас да сви као људи носимо слабости и да треба да покажемо љубав, солидарност и племенитост једни према другима. Господ нас учи да онај који хоће да буде први, свима треба да буде слуга, да је највећи израз снаге не ароганција власти и моћи, већ служење и жртва љубави према ближњем. Узрастајући у овој тајни, постајемо истовремено као људи племенитији једни према другима, учимо се да носимо слабости једни других, да се жртвујемо једни за друге. Е, то је управо она љубав о којој Господ говори, и по којој ће нас препознати да смо Његови ученици, када опет дође. Та љубав није љубав само према онима који нам чине добро и који су нам блиски и драги, већ и према непријатељима и према онима који „не знају шта раде”. То је љубав Христова која је безусловна, и зато нас апостол Јован учи да је наш Бог сам Љубав.

  • Суочен са разним искушењима човек попусти и оде у грехе. Могу ли искушења бити јача од благодати коју нам Господ даје?

Искушења овога света и века долазе од наше тежње да се „остваримо” тачније „постваримо” у материјалним и пролазним вредностима овог света и века. Наравно, то је промашен пут и зато реч грех значи – промашај. Зато људи и падају у грех, јер на погрешан начин траже суштину свог бића, свог постојања; не познају Бога који нас учи кроз Еванђеље и својим животом нас учи једном другом начину постојања. Лек за грех јесте покајање, а покајање није само кајање због грешака које чинимо, већ пре свега промена нашег начина размишљања, нашег начина живота. Тада се враћамо на прави пут и покајањем улазимо поново на пут живота и не идемо путем духовне смрти која нас води у мрак и таму пакла, који за многе почиње и сада и овде кроз непраштање, зла дела и нечисту савест. Покајање је истовремено и радовање, јер нам открива да ниједан грех, ниједан промашај у нашем животу, није јачи од Божије љубави. Потребно је само да отворимо своје срце за Бога и одмах ће доћи до промене, али људи често траже решења својим умом и логиком и не обраћају се Богу за помоћ и зато у овом животу толико пате и страдају од грехова.

  • Да ли српски народ правилно разуме смисао поста?

Пост је много више од правила о уздржању од поједине врсте хране. Наравно, телесни пост је важан, јер Црква је благословила одређена јестива од којих се уздржавамо у време поста, али мора да схватимо да су и пост и молитва не циљ сами себи, већ средство да задобијемо благодат Божју, љубав и заједницу са Богом и ближњима. Човек који истински пости и моли се Богу, препознаје се по трпељивости, љубави, благости, миру, праштању. Ако у себи немамо тих врлина, свакако наш пост није благоугодан Богу. Великопосна стихира каже: „Истински пост је уздржање од онога што је зло, уздржање језика, одбацивање гнева, ослобођење од похотљивости, оговарања, лажи и гажења заклетве. Одсуство овога чини наш пост истинским и благоугодним”.

  • Били тога свесни или не у контексту савремене економскотехнолошке културе, идеали удобности и забаве, често потискују Васкршњу радост..?

Нажалост, тако је. У савременој економско-технолошкој култури и начину живота који је везан само за технологију, забаву и уживања, човек не може да нађе истински смисао живота. Пала људска природа је незаситна и колико год јој дамо забаве или уживања, она тражи још, или јој нешто досади па тражи ново. Зато је једини смисао у истинској вредности живота у Христу. То је тај мир који нам даје Христос „Мир свој дајем вам”. То је мир који није од овога света, мир душе која је стално са Богом и све предаје Богу и све сматра за дар и промисао Божији. Онда је човек увек задовољан, и малим и великим, јер се не везује за материјалне вредности. У томе је тајна човековог мира и радости али и трагедија његовог сталног незадовољства и бунта. Пандемија корона-вируса није донела нешто ново, него је само пројавила празнину живота који је заснован на пролазним уживањима, и зато као хришћани треба да све ово понесемо са трпљењем и благодарношћу, јер Бог с времена на време допусти одређена искушења како бисмо се научили дубљим тајнама духовног живота. У том миру Божијем упознајемо тајну Васкрслог Христа који је дошао да спасе свет тј. да га исцели и да га усмери у аутентични начин постојања. Тренутно свет функционише тако што је супротстављен Богу, стално нешто хоћемо да мењамо, да прилагођавамо себи, и стално смо незадовољни. Људи који су нашли духовни мир и васкршњу радост, у најмањим стварима налазе смисао и радост, и увек су благодарни и радосни. Зато је покајање, тј. промена нашег начина живота и размишљања, истовремено и радовање. Са таквом радошћу треба да дочекамо и сверадосни празник Васкрсења Христовог.

  • Да ли се још увек опорављамо од периода када је уништавана вера, Црква и све национално, традиционално и идентитетско код српског народа?

Не само да се још опорављамо него, изгледа да опет наилази нови талас безверја и одбацивања традиционалних вредности, које су наш народ вековима чували у најтежим тренуцима. Данас је све више младих људи који врло мало знају о својој вери и који релативизују моралне вредности на којима почива наша вера и живот у Богу. Зато је дужност наше Цркве, и свих нас у њој, да будемо сведоци Христови и у овом времену технологије која од младих људи прави својеврсне роботе новог тоталитарног друштва којим влада технологија. Пандемија кроз коју пролазимо ограничава неке могућности и занимања која су људи могли раније да упражњавају, али нас подстиче да разговарамо једни са другима, да чланови породице више бораве једни са другима, а не да свако живи само свој живот у свом свету. Повратак традицији не значи повратак прошлости, већ проналажење смисла живота у Христу, у садашњем времену и тренутку. Ми као хришћани зато треба да осмислимо свој живот светлошћу Васкрсења Христовог, љубави, праштања, врлина, а не да живимо у горчини и незадовољству, тражећи само пролазна уживања која не могу да донесу ни мир ни радост човековој души. Човек је назначен да буде Божије створење и наравно само у Богу може да пронађе свој истински мир. Многи то не разумеју и мисле да је реч о некој превазиђеној верској причи, да сада живимо у новом времену. А управо савремени научници проучавајући космос, биологију, увиђају заправо колико је све изнад човековог телесног ума и како све оно што постоји повезује једна чудесна тајна постојања. Ми се молимо Духу Светоме „који је свуда и све испуњава” и којим све што постоји живи и узраста у тајни постојања Бога. Зато младе људе треба упућивати да својој вери приђу и правилним разумевањем тајне постојања који се све више показује у савременој науци, биологији, физици. Ко има уши да чује, чуће ту поруку, учи нас Господ. Тајна Божија је свуда око нас, само је ми не видимо, јер смо окренути себичном начину постојања и везујемо се за пролазне ствари овог света и века.

  • Да ли је прилика да у време Васкршњег поста и муслиманског месеца Рамазана православни хришћани и муслимани на Косову и Метохији осете радост својих верских празника, и живе у миру и међусобном поштовању?

Као православни хришћани ми чувамо своју веру као зеницу ока свога, али поштујемо и оне који нису православни хришћани. Бог нас позива да будемо сведоци своје вере, љубављу и братским трпљењем, а хришћани и муслимани деле и одређене заједничке вредности које треба да препознамо и да поштујемо, истовремено прихватајући чињенице да имамо различиту веру и разумевање тајне Божије. Зато је важно да се вера не посматра политизовано, јер онда постаје идеологија, а Бог нас томе не учи. Нажалост, у име погрешног схватања религије много је зла учињено широм света. Нас, православне хришћане, Бог учи да се љубав према Богу препознаје у љубави према ближњем и то треба да буде стално наш оријентир на путу ка Царству Божијем.

Као Епископ рашко-призренски користим ову прилику да свим верницима на Косову и Метохији пожелим да васкршње празнике проведу у миру и духовној радости, у међусобном праштању и трпљењу, у здрављу духовном и телесном. Господ да подари оздрављење свима који пате болесни у болницама и домовима, да укрепи и духовно награди оне који се брину о њима, као и да упокоји све оне наше ближње који су напустили овај привремени живот и преставили се у Господу. Наша међусобна љубав мора да буде повезана молитвом, јер молитва је сила која нас све учвршћује да будемо једно Тело Христово. Са тим молитвеним жељама свом свештенству, монаштву и верном народу на Косову и Метохији, као и свим православним хришћанима у свету, желим благословен празник Васкрсења Христовог, уз најрадоснији поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ !

НАША ЦРКВА ХРАБРО ОДОЛЕВА НАПАДИМА И МРЖЊИ

Сведоци смо нечасних напада на братију манастира Високи Дечани и нашу духовну баштину на Косову и Метохији. Како заштитити народ, свештенство и светиње, а истовремено пастирски одговорити на изазове који прате вековима и српски народ и Цркву на Косову и Метохији? Нажалост, ово није ништа ново. Већ 22 године наша Црква храбро одолева свим тим нападима, клеветама али и отвореним изливима мржње. Ми се трудимо да на то не узвратимо истом мером, већ трпљењем и поуздањем у Бога, да ће „они који не знају шта раде” схватити да тиме највише себи праве штете. Наше светиње су духовни светионици не само за наш српски народ, већ и за све који живе на овом простору. Дај Боже да наше комшије Албанци то једном схвате и разумеју. Колико можемо, учинићемо све да са властима Републике Србије и међународним представницима помогнемо да се наша баштина што боље сачува и да са косовским Албанцима живимо у миру, поштујући једни друге. Али, у случају негирања нашег идентитета, права и слобода увек ћемо бити ту да подигнемо смирено, али и одлучно, наш глас и боримо се за очување наших светиња и опстанак верног народа на овом простору. Наше светиње су нас одржале не само на Косову и Метохији, него посвуда где Срби живе, и зато уз речи „Не дамо светиње” бранимо све што је наше и не посежемо за оним што припада другима.

Рада Комазец

 

 

 

 

 

Подели на: