среда, 07. децембра 2022. | 20:49
Најновије вести

Злочин који не смемо заборавити

 У три дана насиља Албанаца над Србима 17, 18. и 19. марта 2004. године настрадало 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 српских кућа, 10 јавних објеката, школа, пошти и домова здравља.

 

 

Протерано 4.012 Срба из шест градова и девет села. Избрисана села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице. Лажно, сензационалистичко и тенденциозно извештавање албанских медија, које су осудили сви, допринело насиљу Овог 17. марта навршиће се 18 година од мартовског етнички мотивисаног насиља и прогона Срба широм Косова и Метохије од стране Албанаца 2004. године. Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК-у, догодио се нечувени злочин над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља као и 8.000 УН полицајаца из 52 земље. Ово је, после јуна и јула 1999. године, био други велики прогон Срба са Косова и Метохије пред очима читавог света и поред до зуба наоружаних војника Кфора и УНМИК полиције.

ЛАЖ ИЗАЗВАЛА НАСИЉЕ

Све је почело сензационалистичким, тенденциозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских а онда и штампаних медија, што је касније ОЕБС осудио, о утапању два албанска дечака, 16. марта, у реци Ибар код села Чабра, у општини Зубин Поток, на северозападу Косова и Метохије. Без икаквих чињеница и аргумената за то, приштински медији су прогласили Србе као кривце? Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дечаке да скоче у Ибар и утопе се, навело је Албанце да оркестрирано у свим деловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српску имовину и српске цркве и манастире. Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи, Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Урошевцу, Свињару и скоро сви местима јужно од Ибра где су живели Срби.

ПРОГОН СРБА ПРИПРЕМАН

Кфор и УНМИК су имали необјашњив одговор да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца над Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања. УНМИК полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу 17, 18. и 19. марта над Србима учествовало 60.000 Албанаца. Тада је из шест градова и девет села протерано 4.012 Срба. Из Обилића је протерано више од 550 Срба, Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ћаковице су протеране и четири старице Српкиње… а села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице са више од 160 домаћинстава, су затрта пред очима Кфора и УН полиције, јер су из њих Срби сви до једног протерани.

ПУЦЊИ АМЕРИКАНКЕ

Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве свети Никола у Ђаковици, хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника. Немачки Кфор је спасао евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима бежећи уз Призренску Бистрицу монахе из Светих Арханђела који је у потпуности спаљен. У повратничком српском селу Бело Поље крај Пећи 40 српских повратника се тискало у парохијском дому јер је стотину Албанаца јуришало на њих а већ подигнуте куће су им запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их је да се не приближавају престрављеним Србима у дому. Но, тај хитац у ваздих није зауставио насилнике већ су кренили осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разуларене масе Албанаца који је пао смртно погођен. Тек тада су насилници стали а онда је италијански Кфор оклопним возилима под кишом каменица евакуисао Србе повратнике из села.

ОРГАНИЗАТОРИ ОСТАЛИ ВАН ДОМАШАЈА ЗАКОНА

Не желећи да се ставе у улогу за коју су дошли на Косово и Метохију, Кфор и УНМИК полиција су чак давали савете Србима да напуштају своја места – јасно им стављајући на знање да их неће штитити. Голоруки српски народ није имао избора већ је под претњом албанске разуларене масе морао да крене у насилну сеобу. Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још 20 Срба, Призрену 18, Урошевцу двоје, Ђаковици троје, Обилићу 10, јужном делу Косовске Митровице, Вучитрну и Урошевцу само свештеничке породице у црквама… Кфор и УНМИК су тада објавили да су за мартовско насиље оптужена 242 лица, углавном Албанаца, а 157 лица је оптужено пред судијама за прекршаје. Док је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима али је мали број њих осућен и изведен пред лице правде. Као и бројно пута до сада организатори су остали ван домашаја закона.

УБИЈЕНИ И ПОВРЕЂЕНИ НА СВИМ СТРАНАМА

У мартовском етничком насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повређених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припаднима УНМИК полиције као и 58 припадника косовске полицијске службе. Албанци су уништили 72 возила УНМИК-а. Настрадало је 11 Албанаца (углавном од стране снајпериста Кфора који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје) и десет Срба од стране Албанаца. Широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935 српских објеката међу којима 10 школа, пошта и домова здравља – према званичним подацима ОЕБС-а.

УБИЈЕНИ СРБИ 17. МАРТА 2004. ГОДИНЕ

Златибор Трајковић (1951), Косово Поље Ненад Весић (1950), Липљан Бобан Перић, Гњилане Боривоје Спасојевић (1941), Косовска Митровица Јана Тучев (1968), Косовска Митровица Драган Недељковић (55 година), Призрен Добри Столић (1954), Драјковце код Штрпца, протерани из Урошевца 1999. Борко Столић (1982), (син Добрија), Драјковце Душанка Петковић (71), Урошевац Мирко Лопата, Косово Поље

ОСУДА ОЕБС-а

Све међунардне организације на Косову и Метохији су осудиле етнички мотивисано мартовско насиље Албанаца над Србима. ОЕБС је званично осудио насиље Албанаца над Србима и посебно тенденциозно и сензационалистичко извешавање како писаних тако и електронских албанских медија. У првом ОЕБС-овом извештају после мартовских догађаја ОЕБС у писаном саопштењу наводи: „Да није било безобзирног и сензационалистичког извештавања 16. и 17. марта догађаји су могли да добију други обрт, можда не би достигли интензитет и ниво вођене бруталности, или се можда уопште не би ни десили. Нарочито вест дата од стране медија на рачун кобног дављења групе деце 16. марта изгледа да није подупрта ни једним важећим новинарским оправдањем – истиче се у извештају. Такође би требало приметити да су медији нарочито електронски показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности и немарности и погрешно примењене патриотске ревности.

ЗАХТЕВ ЗА ПРИВОЂЕЊЕ ПРИПАДНИКА „ОВК”

После више од 13 година етнички мотивисаног насиља над Србима 17, 18. и 19 . марта 2004. године, италијански Еулексов тужилац, Данило Каћарели је тек 2017. године, означио групу бивших припадника „ослободилачке војске Косова” као „кључне организаторе” мартовског погрома 2004. године. Организатори су према документу тужиоца, имали подршку највиших структура „ОВК”.Еулекс је, као организаторе насиља марта 2004. године, навео Бедрија Краснићија, Аљбана Диздарија, Бајрама Кимкарија и Фаика Краснићија. Тужилац у образложењу захтева за хапшење припадника ове групе, који је написан на 41 страни, тврди да је формирана крајем 2000. године са намером да „почне тајни рат ради преузимања целе територије Косова насељене Албанцима”. Ту групу су водили команданти „ОВК” који су у време њеног формирања били на високим политичким функцијама, каже се у образложењу. Еулекс је навео да су Аљбан Диздариј, Бајрам Кимкариј и Фаик Краснићи, „добијали наређења од високо рангираних команданата „ОВК”, који су у међувремену, заузели важне политичке положаје”. Истрага италијанског истражитеља, Данила Каћарелија дошла је до доказа да је та група имала на располагању десетине „калашњикова”, ручних граната, митраљезе калибра 12,7 милиметара, што је допремљено из Албаније за „случај да ствари крену наопако”. Овај документ објављен је неколико дана пошто је група Албанаца ухапшена због убиства двојице припадника Унмикове полиције 23. марта 2004. године недалеко од Подујева. О убиству ова два УНМИК полицајца од стране Албанаца, међународни званичници на КиМ као и Кфор су ћутали до сада. И до сада није саопштено из којих су земаља два убијена међународна полицајцa.

З. Влашковић

СРУШЕНЕ И ЗАПАЉЕНЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ

17, 18. И 19. МАРТА 2004. ГОДИНЕ 1. Манастир Девич, Србица, из 1434. године 2. Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век 3. Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887. године 4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век 5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век 6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век 7. Црква Светог краља Уроша, Урошевац, 1933. године 8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. године 9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. године 10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. године 11. Црква Ваведења – Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век 12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век 13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. године 14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930. године 15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940. године 16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. године 17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век 18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век 19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век 20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. године 21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994. године 22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. године 23. Црква Светог Јована Претече, Пећ 24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. године 25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. године 26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. године 27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века 28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица 29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље 30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. године 31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век 32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. године 33. Црква Светe Петкe, Витинa 34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. године 35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

 

 

 

Подели на: