Злочин пред очима читавог света остао некажњен

 У три дана насиља Албанаца над Србима 17, 18. и 19. марта 2004. године настрадало 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 српских кућа, 10 јавних објеката, школа, пошта и домова здравља. Протерано је 4.012 Срба из шест градова и девет села. Избрисана два села Слатина и Свињаре. Лажно, сензационалистичко и тенденциозно извештавање албанских медија осудили сви

 

Oвог 17. марта навршиће се 16 година од мартовског етнички мотивисаног насиља и прогона Срба од стране Албанаца 17, 18. и 19. марта 2004. године. Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК-у, догодио се нечувени терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља као и 8.000 УН полицајаца из 52 земље. Ово је после јуна и јула 1999. године, био други велики прогон Срба са Косова и Метохије пред очима читавог света и поред до зуба наоружаних војника Кфора и УНМИК полиције.

ИЗМИШЉЕНО ИЗВЕШТАВАЊЕ

Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба а ни пет одсто тадашњих протераних није се вратило у своја места. Све је почело сензационалистичким, тенденциозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских а онда и штампаних медија, што је касније ОЕБС осудио, о утапању два албанска дечака, 16. марта, у реци Ибар код села Чабра у општини Зубин Поток на северозападу Косова и Метохије. Без икаквих чињеница и аргумената за то, приштински медији су прогласили Србе као кривце? Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дечаке да скоче у Ибар и утопе се, навело је Албанце да оркестрирано у свим деловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српску имовину и српске цркве и манастире. Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи , Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби.

НАСИЉЕ ПРИПРЕМАНО

Кфор и УНМИК су имали „припремљен” одговор да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца над Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања. УНМИК полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу 17, 18. и 19. марта над Србима учествовало око 60.000 Албанаца. Забележено је да је тада из шест градова и девет села протерано 4.012 Срба. Из Обилића је протерано више од 550 Срба, Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ћаковице су протеране и четири старице Српкиње… а села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице са више од 160 домаћинстава, су затрта пред очима Кфора и УН полиције јер су из њих Срби сви до једног протерани. Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве Свети Никола у Ђаковици. Хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника. Немачки Кфор је спасао евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима бежећи уз реку Призренску Бистрицу монахе из Светих Арханђела, који је у потпуности спаљен. У повратничком српском селу Бело Поље крај Пећи 40-так српских повратника се тискало у парохијском дому јер је стотину Албанаца јуришало на њих а већ подигнуте куће су им запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их је да се не приближавају престрављеним Србима у дому. Но, тај хитац у ваздих није зауставио насилнике већ су кренили осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разуларене масе Албанаца који је пао смртно погођен. Тек тада су насилници стали а онда је италијански Кфор оклопним возилима под кишом каменица евакуисао Србе повратнике из села.

УБИЈЕНИ СРБИ 17. МАРТА 2004. ГОДИНЕ

Златибор Трајковић (1951), Косово Поље Мирко Лопата, Косово Поље Ненад Весић (1950), Липљан Бобан Перић, Гњилане Боривоје Спасојевић (1941), Косовска Митровица Јана Тучев (1968), Косовска Митровица Драган Недељковић (55 година), Призрен Добри Столић (1954), Драјковце код Штрпца, протерани из Урошевца 1999. Борко Столић (1982.), ( син Добрија) Драјковце Душанка Петковић (71), Урошевац.

УБИЈЕНИ И ПОВРЕЂЕНИ НА СВИМ СТРАНАМА

Не желећи да се ставе у улогу за коју су дошли на Косово и Метохију, Кфор и УНМИК полиција су чак давали савете Србима да напуштају своја места – јасно им стављајући на знање да их неће штитити. Голоруки српски народ није имао избора већ је под претњом албанске разуларене масе морао да крене у бежанију и насилну сеобу. Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још 30 Срба, Призрену 18, Урошевцу двоје, Ђаковици троје, Обилићу 15… Кфор и УНМИК су тада објавили да су за мартовско насиље оптужена 242 лица, углавном Албанаца, а 157 лица је оптужено пред судијама за прекршаје. Ухапшено је 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима али је мали број њих осућен и изведен пред лице правде. Као и у свим случајевима до сада организатори су остали ван домашаја закона. У мартовском етничком насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повређених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припаднима међународне УНМИК полиције као и 58 припадника косовске полицијске службе. Албанци су уништили 72 возила УНМИК-а. Настрадало је 11 Албанаца (углавном од стране снајпериста Кфора који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје) и десет Срба од стране Албанаца. Широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935 углавном српских објеката, међу којима 10 школа, пошта и домова здравља – према званичним подацима ОЕБС-а.

ИЗВЕШТАЈ ОЕБС-а О УЛОЗИ МЕДИЈА

Све међународне организације на Косову и Метохији углавном су осудиле етнички мотивисано мартовско насиље Албанаца над Србима. ОЕБС је званично осудио насиље Албанаца над Србима и посебно тенденциозно и сензационалистичко извештавање, како писаних тако и електронских албанских медија. У првом ОЕБС-овом извештају после мартовских догађаја се у писаном саопштењу наводи: – Да није било безобзирног и сензационалистичког извештавања 16. и 17. марта догађаји су могли да добију други обрт, можда не би достигли интензитет и ниво вођене бруталности, или се можда уопште не би ни десили. Нарочито вест дата од стране медија на рачун кобног дављења групе деце 16. марта изгледа да није подупрта ни једним важећим новинарским оправдањем – истиче се у извештају. Такође би требало истаћи да су медији, нарочито електронски, показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности и немарности и погрешно примењене патриотске ревности. Нарочито три главна косовска ТВ канала заслужују највећу могућу критику за извештавање 16. марта увече – прецизира се у ОЕБС-овом извештају.

ЗАХТЕВ ЗА ПРИВОЂЕЊЕ ПРИПАДНИКА ОВК

После више од 13 година етнички мотивисаног насиља над Србима 17. 18 и 19 . марта 2004. године, италијански Еулексов тужилац, Данило Каћарели је тек 2017. године, означио групу бивших припадника Ослободилачке војске Косова као „кључне организаторе” мартовског погрома 2004. године. Организатори су према документу тужиоца, имали подршку највиших структура ОВК. Еулекс је, као организаторе насиља марта 2004. године, навео Бедрија Краснићија, Аљбана Диздарија, Бајрама Кимкарија и Фаика Краснићија. Тужилац у образложењу захтева за хапшење припадника ове групе, који је написан на 41 страни, тврди да је формирана крајем 2000. године са намером да „почне тајни рат ради преузимања целе територије Косова насељене Албанцима”. Ту групу су водили команданти ОВК који су у време њеног формирања били на високим политичким функцијама, каже се у образложењу. Еулех је навео да су Аљбан Диздариј, Бајрам Кимкариј и Фаик Краснићи, „добијали наређења од високо рангираних команданата ОВК, који су у међувремену, заузели важне политичке положаје”. „Следећи та наређења, они су били укључени у неколико убистава, терористичких напада, заседа, отмица и осталих озбиљних недела”, наводи се у извештају. „Они су били кључни играчи у организовању и спровођењу нереда од 17. до 19. марта 2004.г.”. Истрага италијаанског истражитеља, Данила Каћарелија дошла је до доказа да је та група имала на располагању десетине „калашњикова”, ручних граната, митраљезе калибра 12.7 милиметара, што је допремљено из Албаније за „случај да ствари крену наопако”. Неке од особа које је италијански тужилац навео као организаторе насиља на Косову, већ су биле хапшене, али су касније пуштане. Истрага Еулекса баца ново светло на мартовски погром 2004. године после политичких интервенција из иностранства. Овај документ објављен је неколико дана пошто је група Албанаца ухапшена због убиства двојице припадника Унмикове полиције 23. марта 2004. године недалеко од Подујева. О убиству ова два УНМИК полицајџа од стране Албанаца, међународни званичници на КиМ као и Кфор су ћутали до сада. И до сада није саопштено из којих су земаља два убијена међународна полицајца.

СРУШЕНЕ И ЗАПАЉЕНЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ 17, 18 И 19 МАРТА 2004. ГОДИНЕ

1. Манастир Девич, Србица, 1434. год 2. Манастир Светих Арханђела, Призрен, XИВ век 3. Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.године 4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XВИ, XИX век 5. Црква Светог Николе, Приштина, XИX век 6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XВИ, XИX век 7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. год 8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. год 9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г. 10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год. 11. Црква Ваведења – Свете Недеље (Маркова), Призрен, XИВ век 12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XВИ век 13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г. 14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г. 15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940. год 16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. год 17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XИВ, XX век 18. Црква Светих Врача, Призрен, XИВ, XИX век 19. Црква Свете Недеље, Живињане, XВИ, XИX век 20. Црква Свете Недеље, Брњача, Ораховац, 1852. год 21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г. 22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XИВ век/1930. год 23. Црква Светог Јована Претече, Пећ 24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. год 25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год 26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год 27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века 28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица 29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље 30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год 31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век 32. Црква Светог Петра и Павла, Исток, 1929. год 33. Црква Свете Петке, Витина 34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год 35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

Зоран Влашковић

Подели на: