Бака Митра последњи чувар махале

 Огњанци О Царевцу је још српски антропогеограф и академик Атанасије Урошевић писао да је старо село. Преко села су, кажу, водили и царски друмови. У засеоку Огњанци данас напуштене куће и дворишта зарасла у коров. Једино Митра Симић не жели да оде

 

 

Легедна каже да је село Царевце што се пружа у побрђу оног де ла Косова и Ме тохије, који се зове Косов ско Поморавље, име доби ло по царским виногради ма. Веле да су то били ви ногради цара Лазара и ње говог оца Прибца Хребе љановића. А оданде из Ца ревца, о коме је још српски антропогеограф и акаде мик Атанасије Урошевић писао да је старо село по дељено у махале Огњанци, Мозговци и Старинци, пуца поглед на брдо Прилепац, где се налазе остаци исто именог града у коме је ро ђен српски цар Лазар. Пр ко Царевца су кажу водили и царски друмови. Ако се данас колима за путите у Царевце, село ко је од пре неколико година административно припада општини Ново Брдо, вео ма отежано ћете стићи до тамошњих махала лошим оронулим путевима. Наше одредиште прошле седми це при посети овом месту била је махала Огњанци у којој данас живи само јед на жена. То је 76-годишња Митра Симић. До њене ку ће, која је некада слови ла за јак домаћински дом, са много чељади, окружен шумом, може се доћи само теренским возилом или пе шака. Пут који се са обли жњег брдашца спушта до махале Огњанци у дужини од око 700 метара некако тихо дели судбину овог за сеока у коме су напуште не куће и окућнице, баште и оранице, изложене зубу времена и пропадању.

– Ишла сам, молила, ку мила у општини да ми ба рем насипају пут. Многи су долазили, сликали, гледали и пут и кућу и мене слика ли, обећавали, али ништа од обећања. Чула сам да ка жу, зашто само за њу једну да градимо пут – пожалила нам се Митра. У њен дом смо дошли док је протица ло подне. Пре подне, како нам рече, можда је не би смо затекли  код куће, јер истерује своје три козе на испашу.

– Ту скоро вук напао ко зе. Једну замало удавио, али је пси одбранише. До шао вук овде сине испред куће, али моји пси Мур ча и Жућа отераше га, спа сише је. Зубе јој у врат за рио, али преживела је – ре че нам Митра.Око њеног дома 10 других напуште них. Дворишта урасла у ко ров, постају станиште за разну дивљач. – Одоше људи, одсели ше се. Ето сама сам. Да је лако није лако, али не иде ми се нигде. И моја деца, а имам их петоро, на пет страна. Једна ћерка ми жи ви овде у селу Јасеновику, а други су далеко одавде. Син и снаја живе у Крушев цу. Покушавали су да оп стану овде, али нису мо гли. Нема посла, нема пу та. Одоше. Гледају будућ ност своје деце, а овде бу дућности за младе нема. Звали су ме да идем код њих, али не могу. Како год да ми је тешко, овде ми је под својим кровом ипак бо ље но било где – рече нам Митра. Најгоре јој, вели, пада то што је снага из дана у дан напушта, издаје.

– Имала сам неколи ко операција на срцу и на глави. Пијем силне ле кове. Најтеже ми пада и то  што немам воду. Мо рам да идем доле у поток да захватам. Једва донесем балонче до куће. Имам ре зервоар, али је шлауф по кварен. Тражила сам и то, молила да ми помогну, да ми поправе тај квар да ба рем имам воду, али ко те гледа – вели Митра. Иако је нарушеног здра вља, не предаје се, покуша ва да буде онако вредна и добра домаћица ко раније што је била. Узгаја кокошке и гуске, а у башти ове го дине засадила лук и кром пир. Због воде каже не мо же друго да засади.  – Кромпир и лук траже мање воде, а волела бих да имам и неки корен папри ке, парадајза, ал‘ немам во ду да заливам – вели Митра. Недавно јој се покварио и телевизор, тако да време у свом дому проводи у тиши ни, жељна, како каже, да са неким реч проговори или барем да чује људску реч преко телевизије.

– Е кад ми донесу хра ну из Народне кухиње, а хвала им што ми помажу око хране, онда се обраду јем. Тај дечко Горан, он ми доноси храну, хлеб и чор бу,  Бог нека га поживи. По причам с њим. Услужи ме и за друго. Купи ми леко ве, понешто од намирни ца. Бог нека га поживи и њега и његову породицу – рече нам Митра. На брдашцима наспурот њене махале, чији је она по следњи чувар, налазе се за соеци Мозговци и Старинци. У њима данас живи десетак преосталих Срба. Међу њи ма је и двоје мале деце, која још не иду у школу. Недале ко од тих махала је и истуре но одељење ОШ „Братство” – Популанце. У њој наставу похађају деца из села Бољев ца. Срби који су се исели ли из Царевца продају сво ја имања Албанцима. Недав но се један Албанац уселио у једну од кућа у Царевцу, а продато је још неколико ку ћа и окућница, њива. У ма хали Огњанци нико од Срба није продао своју дедовину, али то ће се вероватно де сити пре или касније у шта верује и Митра. На питање да ли је страх да живи сама у осамљеној махали, угне жденој у шуми.

– Бог ме чува сине. Ни коме нажао нисам учини ла, ни ја ни мој муж који је умро пре шест година, ни моја деца. Није ме страх – рече нам Митра.  С.Ивковић