Двадесет једна година после ,,Кумановског споразума“
И после 21 године судбина великог броја киднапованих Срба из ораховачког краја је нерасветљена, а незапосленост и неизвесност свакодневица преосталих Срба у овом делу Метохије.
Ових јунских дана се навршава 21 година од потписивања војнотехничког споразума у Куманову. Југословенска војска и полиција су напустиле територију Косова и Метохије. Уместо очекиване слободе за српски народ на Косову и Метохији наступили су дани прогона и страдања. Један део српског становништва је кренуо за војском, а други остао надајући се да ће бити боље.
![](https://jedinstvo.rs/wp-content/uploads/2020/06/Dolazak-KFORa-u-Orahovac-1-300x200.jpg)
29. октобра су киднаповани Станиша Миленковић (1953), Будимир Баљошевић (1944), Горан Столић (1974), Негован Дедић (1967) и Звездан Мојсић (1973). Лукић Радивоје (1969), је отет 27. децембра, на путу до куће. Милорад Рашић (1957) је отет 19. фебруара 2000.год. у својој улици , а Трифун Великић (1926) исте године 28. јула у свом винограду.
За само годину дана (од доласка КФОР-а до јула 2000. године) у Ораховцу и Великој Хочи је киднаповано и отето 27-оро Срба од којих је идентификовано и сахрањено само шесторо. За осталима се још увек трага, упркос бројним очевицима и доказима о киднаперима.
По доласку Међународних снага на Косово и Метохију у 1999-ој години, су од стране шиптарских терориста у Ораховцу убијени Драгољуб Симић (1934) и Зоран Вукићевић (1961), а у Великој Хочи Млађан Маниташевић (1963) и Небојша Павловић (1970). Рањени су Станој Филијовић, Предраг Дедић, Новица Радић, Милош Мицић, Јовица Васиљевић, Љубиша Ђорђевић, Драган Симић, Срећко Уламовић, Јован Кујунџић….
Спаљене су све српске куће у доњем делу града и још педесетак на ободима српског дела Ораховца, станови и српска имања узурпирани. Српско Православно гробље је оскрнављено, 99% надгробних споменика поломљено, а своје упокојене, Срби су 14 година сахрањивали у црквеној порти. Надгробни споменици се и после 21 године ломе и руше.
Од почетка 2020.године су запаљене три српске куће (Сретане Баљошевић, Мише Баљошевића и Николе Симића, скинута табла са називом улице,, Словена Радића“, а неколико пута су извршени напади на српску децу.
Од 5200 Срба, колико их је било пре рата у општини Ораховац, данас опстаје једва 800 у Ораховцу и Великој Хочи. Околна села: Зочиште, Оптеруша, Ретимље, Братотин, Зрзе, Ратковац и Мала Круша су обесрбљена. И после 13 година напретка нема. Слобода кретања је само привидна и то уз документа тзв. ,, Републике Косово“, незапосленост и неизвесност су свакодневица. У школама је све мање ђака, а све више кућа у српском делу града је добило нове, друговере власнике. Док се у документима Међународних организација говори о напретку и развоју демократије на Косову, српски народ се и даље пита: ,, Шта ли нас сутра чека?“
Оливера Радић