ОСТАЛА ЈЕ САМО НАДА У БОЖИЈУ ПРАВДУ

Јелена Драговић Стојановић, сестра настрадале Мирјане, била је у аутобусу и тешко је рањена. Она је окупљеним медијима рекла да не живи у илузији, ни она, ни њена породица, па, како је рекла, ни српски народ, да ће на Косову и Метохији нешто да се промени

Напад на аутобус у Ливадицама код Подујева једна је од највећих трагедија на Косову и Метохији, и уједно један од највећих злочина над Србима од успостављања међународне мисије. Четврт века је прошло а правда и даље није задовољена, напротив, истрага је обустављена.

У знак сећања на овај гнусан злочин у Цркви Свете Петке у Лапљем Селу служен је парастос страдалима  и помен на гробу настрадале Мирјане Драговић.

Ратко Поповић, секретар Културно просветне заједнице, која заједно с Епархијом рашко-призренском организује обележавање поменуте годишњице, подсетио је да су у аутобусу били расељени Срби који су долазили на Задушнице.

– Сваке године се овде окупимо да одамо почаст страдалима и потражимо правду за све њих. Једино што можемо јесте да поручимо да ћемо се и даље окупљати, док нас има – казао је Поповић.

Подсетимо, тог фебруарског дана у аутобусу који је саобраћао на релацији Ниш-Грачаница било је више од 50 путника, а званични број настрадалих је 12 – од којих и двогодишњи Данило – док је 43 путника теже и лакше повређено.  Страдали су: Живана Токић, Слободан и Ненад Стојановић, Сунчица Пејић, Мирјана Драговић, Милинко Краговић, Вељко Стакић, Лазар Милкић, Небојша, Снежана и Данило Цокић.

Јелена Драговић Стојановић, сестра настрадале Мирјане, била је у аутобусу и тешко је рањена. Она је окупљеним медијима рекла да не живи у илузији, ни она, ни њена породица, па, како је рекла, ни српски народ, да ће на Косову и Метохији нешто да се промени.

– Не верујемо у њихову савест, нити у то да ће нека одговорност да ступи на снагу, па да ће они за све наше жртве да нађу кривце или да донесу правду.  Али, свих ових година смо, значи 25 година од тада, живели са надом да ће овде увек бити људи који ће моћи да их помену, који ће да упале свећу за њихову душу, да ће у овој Цркви Свете Петке у Лапљем Селу да се држи помен, јер нам је то једино што нам је остало – казала је Јелена и у осврту на оно кроз шта пролази српско становништво на овим просторима казала да страхује да ће доћи дан када неће имати ко да страдалима упали свећу.

Јелена Драговић Стојановић рекла је да се после 25 година буди са страхом да ће Срба бити све мање.

– Постоји страх да је нас све мање, а да су њихови притисци на наш народ све већи, и да нам се оставља све мање простора за живот овде. Плаши ме чињеница да неће имати ко да упали свећу, да неће имати ко да одржи помен онима који су дали своје животе. Тога се највише плашим. Њихову правду не очекујем, али Божија је увек ту, и у њу верујем – казала је она.

У конвоју је тог дана била и све страхоте преживела Гордана Ђорић из Лапљег Села.

– Мислила сам да ће време учинити своје и да ћемо моћи неке ствари да заборавимо, да ће те слике да избледе, али и после 25 година довољно је само да затворим очи и да све јасно видим, као да је јуче било. Можда би ми лакше било да сам била тешко повређена, да сам била у несвести, да не видим сво оно зло које сам видела тог дана, али, на жалост, била сам свесна и видела сам сву нашу трагедију. Не могу да разумем да је неко био толико зао да постави тај експлозив и убије 12 недужних људи – казала је Ђорић и нагласила да чињеница да починиоци нису пронађени и кажњени додатно утиче на њихову патњу и бол.

Према њеним речима, та истина им тешко пада и једина им је нада у Бога, и да ће их стићи Божија казна.

Парастосу у Лапљем Селу присуствовали су представници локалне власти по српском и косовском систему: Дејан Миладиновић и Новак Живић. Они су положили цвеће на гроб Мирјане Драговић.

Напад на аутобус у Ливадицама догодио се 16. фебруара 2001. године. У ваздух је дигнут први аутобус од укупно шест у конвоју који су обезбеђивали припадници КФОР-а.

Подсетимо, под сумњом да је извршио злочин у Ливадицама марта 2001. године ухапшен је Фљорим Ејупи, али је у мају исте године побегао из америчке базе „Бондстил” у близини Урошевца. Други пут је ухапшен у јуну 2004. године у Тирани под оптужбом за шверц цигарета. Тек са утврђивањем његовог идентитета открило се о коме се ради и он је пребачен у источки затвор „Дубраву”. Са злочином је Ејупи повезан још 2001. године на основу ДНК анализе опушка цигарете који је пронађен у непосредној близини места са кога је активиран експлозив. Његова ДНК-а пронађена је у немачкој бази података јер је, за време свог боравка тамо, хапшен за ситну крађу. Подсетимо и да су у марту 2001. године са њим ухапшени и Цељи Гаши, Авдиј Бехљуљи и Јусуф Вељиу, али су ослобођени јер није било доказа за покретање истраге.

Да кажемо и да је суђење Ејупију, који је у време напада на аутобус имао 21. годину, почело у Унмиковом суду у Косовској Митровици 19. октобра 2007. године. Суђење је након 17. фебруара и једнострано проглашене независности Косова пребачено у Приштину где је Ејупију у јуну 2008. године изречена казна затвора од 40 година, али је након само годину дана ослобођен.

Наиме, опушак цигарете за који је на основу ДНК анализе утврђено да припада Фљориму Ејупију и који је пронађен на месту одакле је активиран експлозив смештен у одводу за воду испод пута, одбачен је годину дана након изрицања пресуде као доказ, јер је заведено да је у Унмикову базу података стигао четири дана након експлозије. Самим тим што се не зна где је био четири дана, одбачен је као главни доказ и Ејупи је пуштен на слободу. Истрагу су водили тимови УНМИК-а.

Породице убијених као и сви они који су преживели овај злочин после суђења су изјавили да је све одрађено траљаво, и да један човек не може да испланира и изврши такво терористичко дело без помоћи. Његово ослобађање за њих је био велики шок а њихове сумње доказане – нема искрене жеље да се расветли овај гнусни терористички акт.